On je bio ljudina, jaka glasa i odlučnih pokreta.

Ona beše nežna i osetljiva.

Uzeli su se.

On se trudio da joj ništa ne manjka,

a ona je pazila kuću i odgajala decu.

Deca su rasla, poženila se i poudavala,

te pošli svojim životnim putem… uobičajna priča.

Kad su sva deca bila zbrinuta,

 ženu je uhvatila neka tuga,

sve više je slabila i propadala.

Kako više nije uzimala hranu,

pala je u bolesničku postelju.

Njen muž je bio zabrinut i odveo je u bolnicu.

 Oko nje su se trudili lekari i poznati specijalisti,

ali nisu mogli pronaći uzroke bolesti.

Samo su slegali ramenima i mrmljali: ¨Hm, hm…¨

Na kraju je jedan od njih pozvao

muža u stranu i šapnuo: ¨Ja bih rekao…

 da vaša supruga…

jednostavno više nema volje za život¨.

Čovek nije ništa odgovorio.

Seo je uz krevet i uzeo ženu za ruku...

 njena se ručica izgubila u njegovoj ogromnoj šaci.

Pogledao ju je i dubokim odlučnim glasom rekao:

¨Ti nećeš umreti!¨

¨Zašto?¨ upita ona jedva čujnim glasom.

¨Zato jer si mi potrebna!¨

¨A zašto mi to ranije nisi rekao?¨


Nemoj nikada čekati sutra da

nekome kažeš da ga voliš.

Reci to odmah.

 Nemoj reći:

»Moja majka, moj sin, moja žena...

 to već ionako zna«.

Možda i zna,ali nikad se niko

nije umorio slušajući voljenu osobu

koja joj to ponavlja?

Ne gledaj na sat.

Uzmi telefon i reci:

 »Ja sam, želim ti reći da te volim«.

Stisni ruku osobi koju voliš i reci:

 »Trebam te!

Volim te, volim, volim te...«.

Ljubav je život.

Zemljom hodaju živi i mrtvi, razlikuju se po ljubavi.